„Majka mi je umrla dok sam bio u zatvoru. Imala je preko 90 godina, ali nije umrla od bolesti. Umrla je od tuge. Moj otac je umro ubrzo posle nje.“ Miroslav Mišković ne pokazuje nikakve emocije dok pripoveda svoju priču – ne pomera mu se nijedan mišić na licu. Tek posle sat i po razgovora pristaje da priča o svojoj porodici. Najbogatiji čovek u Srbiji je pravi gvozdeni čovek i upravo to je utisak kakav želi da ostavi. Ali njegov direktan pogled i izazivački ton u glasu ne mogu da sakriju gorčinu koju oseća zbog počinjene  nepravde, zbog uvreda koje je pretrpeo.

Dvanaestog decembra 2012. uhapšen je po naredbi Specijalnog suda za organizovani kriminal u Beogradu, koji ga je optužio da je povećao finansijsku vrednost nekoliko preduzeća u putarskoj industriji i time izazvao potrese na tržištu. Mišković nije kontrolisao ova preduzeća niti je bio na položaju u njihovim upravnim odborima, a krivična priroda poslovanja ostala je pod znakom pitanja. Ipak, u pritvoru je zadržan više od 7 meseci, a taj slučaj je izazvao senzaciju. Ne samo zato što je Mišković predsednik Delta Holdinga, najznačajnije privatne kompanije u Srbiji. Ne samo zato što je on prva osoba koja je 2008. predstavljala Balkan na Forbsovoj listi najbogatijih ljudi na planeti. Ne samo zato što je glamurozan čovek okružen lepim ženama koje postavlja na visoke položaje s ogromnom odgovornošću. Razlog su i političke implikacije ovog slučaja. 

Odmah po Miškovićevom hapšenju, premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da su „mnogi političari na Miškovićevoj strani“ i objasnio da „sistem“ koji je ustanovio ovaj magnat podrazumeva i isplaćivanje „mesečnih suma u rasponu od 30.000 do 50.000 evra velikom broju ljudi iz Miškovićevog džepa“. U optužnici se, međutim, reč „korupcija“ ne pominje nijednom, a gotovo dve i po godine od njegovog hapšenja niko nije pomenuo ni imena onih koji su korumpirani niti onih koji su vršili korupciju. „Za 25 godina nikada nismo poslovali s državnim kompanijama“, kaže Mišković. „Ako ne poslujete sa državom, ne može biti ni korupcije. I dalje ne znam zbog čega sam optužen“.  

U stvari, ovaj biznismen je izgradio veliki deo svog bogatstva aktivnim učešćem u procesu privatizacije državnih preduzeća. Lično nam pripoveda ovu priču uz ručak na poslednjem spratu višespratnice u kojoj je sedište njegove grupe kompanija, na Novom Beogradu, u čijem je nastajanju imao značajnu ulogu. Siv jesenji dan se kao teret spušta na stablo jabuke zasađeno na terasi. Stablo je prepuno jabuka koje mi Mišković pokazuje s neobičnim ponosom, kao da je to jedan od njegovih poslovnih poduhvata. Kao što ćemo kasnije otkriti, upravo o tome je bila reč.  

Predsednik Delta Holdinga rođen je u selu u Rasinskom okrugu, u centralnoj Srbiji, 5. jula 1945, samo dva meseca posle predaje nacističke Nemačke. Njegov otac Đorđe bio je obućar, a majka Vera Đukić domaćica. Srbija se oporavljala od rata koji je razorio zemlju i odneo milion ljudskih života. Državni režim s Josipom Brozom Titom na čelu uopšte se nije usredsredio na bogatstvo. Zapravo, od svih socijalističkih režima, ovaj je prednjačio u nagrađivanju prema zasluzi. Miroslav nije bio običan dečak. Vredno je učio, bavio se sportom kao sprinter i diplomirao je ekonomiju na Univerzitetu u Kragujevcu, gde je upoznao suprugu Ljiljanu. Posle se preselio u Kruševac, administrativni centar Rasinskog okruga, i zaposlio se u Jugobanci, najvećoj banci u Jugoslaviji.  

Mladi Miroslav bio je izuzetno ambiciozan. Uvek je hteo da bude prvi. Posle svega nekoliko godina banka ga je poslala na specijalizaciju u Dubrovnik, odnosno drevnu Raguzu – grad retke lepote na obali Jadrana, odakle se gotovo može videti Italija. „Moji profesori bavili su se finansijskih poslovanjem iz dana u dan“, kaže on. „Ako je univerzitet imao 1% udela u mom razvoju, škola u Dubrovniku imala je 30%. Ostalo sam naučio kroz rad“.

Posle 8 meseci specijalističkih studija vratio se na posao, ali ovoga puta mnogo svesniji vlastitih sposobnosti. Kada je napunio 29 godina bio je namlađi direktor sektora za devizno poslovanje u Jugoslaviji. Nedugo zatim došao je na mesto direktora hemijske industrije „Župa“ u Kruševcu. U to vreme „Župa“ je bila cenjeno ime: najbolje industrijsko preduzeće u Srbiji s najboljim rukovodstvom. Miškovićeva karijera je brzo napredovala i 1982, kada je imao 33 godine, postao je generalni direktor – najmlađi direktor koji je ikada vodio državno preduzeće u socijalističkoj Jugoslaviji. Za svoje uspehe dobio je i zvanično priznanje 1989, kada mu je dodeljena nagrada AVNOJ, koju je Tito ustanovio za najbolje umetnike, naučnike i rukovodioce u državi.

Miškovićev ugled bio je ogroman, pa je iste godine pozvan da uđe u vladu kao zamenik premijera Srbije, koja je u to vreme bila jedna od jugoslovenskih republika. Njegov zadatak bio je da otpočne proces privatizacije državnih kompanija. Ali Jugoslavija se tada već nalazila na ivici ponora. Dve godine pre toga Slobodan Milošević je postao predsednik Republike Srbije i dok je Mišković na svom položaju u vladi pokušavao da prokrči put za proces privatizacije, Milošević je upravo krenuo nacionalističkim putem koji će dovesti do raspada države i do ratova na Balkanu.  

Bilo bi „hiljadu puta bolje“ da je Jugoslavija ostala na okupu, kaže  Mišković. „Kada je 1989. zemlja počela da se raspada, imala je dug od 15.8 milijardi dolara. Danas, 25 godina kasnije, ako saberemo dugove nekadašnjih republika koje su činile Jugoslaviju, taj broj bi dostigao čak 180 milijardi“. Međutim, Mišković se nije dugo zadržao u vladi. „Od mene su tražili da organizujem privatizaciju i demokratizaciju tržišta u Srbiji“, objašnjava, dodajući da je „oduvek više naginjao kapitalizmu i liberalizmu“. Ubrzo je shvatio da je na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme. „Napustio sam taj položaj posle 6 meseci, kada sam shvatio da imam drugačije ideje u vezi sa Srbijom, Jugoslavijom i razvojem“. Jedan od razloga njegovog odlaska bio je lično Slobodan Milošević. Nasuprot rasprostranjenom uverenju, „Milošević nije bio nacionalista već čovek koji je voleo moć – i želeo je tu moć po svaku cenu. Sve što je radio bilo je samo da bi zadržao svoju moć“.  

Tako je 1990. Mišković odlučio da svoju karijeru usredsredi na privatni sektor i da osnuje svoju prvu kompaniju. No, naredne godine, osećajući kako se nadvijaju olujni oblaci, premestio je sedište svoje kompanije na Kipar. U isto vreme osnovao je „relativno veliku i jaku kompaniju u Moskvi. Imali smo ekskluzivni ugovor o distribuciji Nike proizvoda širom Sovjetskog Saveza i kupili smo fabriku celuloze na Bajkalskom jezeru. Devedesetih smo imali više od 2000 zaposlenih u Moskvi. S finansijske tačke gledišta,  80% kompanije bilo je u Rusiji, a ostatak u Srbiji“. Godine 2000, po završetku ratova na tlu Jugoslavije, Miškovićeva grupa je i dalje dostizala prodaju od 39 miliona evra. „I dalje smo bili vrlo mali, ali smo počeli brzo da se širimo zahvaljujući procesu privatizacije. Fabriku celuloze u Rusiji koju smu kupili za 1.5 milion dolara prodali smo 2012. godine za 20 miliona evra. Doneli smo novac u Srbiju i otpočeli niz velikih poslova“. Bile su to godine intenzivnog rasta Miškovićeve grupe. Delta Banka, osnovana 1991, postala je vodeća srpska banka, a Delta Osiguranje, osnovano 1998, postalo je vodeće osiguravajuće društvo.  

„Delta Banku prodali smo 2005. godine Banci Intesa za 400 miliona evra. Generaliju smo 2006. prodali 50% našeg osiguravajućeg društva, a ove godine i preostalih 50% za 200 miliona. Godine 2011. prodali smo naš lanac supermarketa koji je pokrivao čitav region Balkana – Bugarsku, Albaniju, Kosovo, Bosnu, Crnu Goru i Srbiju – belgiskoj Delhaize grupi za 922 miliona evra. Tokom ovog perioda  Delta je prodala kompanije za ukupno 1.5 milijardu evra. „Naša misija“, objašnjava Mišković, „jeste da stvorimo preduzeća s izuzetnim ljudima i da ih u pravom trenutku prodamo međunarodnim partnerima. Po tome se razlikujemo od ostalih kompanija u regionu“.  

Upravo ta filozofija – stvoriti, razviti i prodati – dovela je do toga da mnogi srpski političari počnu da podižu obrve. U pojedinim krugovima ustalila se ideja da Mišković zarađuje špekulacijama u privatizaciji, a zatim strateške kompanije prodaje strancima. Istina, kupci su uvek predstavnici zapadnih interesa jer niko u Srbiji nije dovoljno solventan da kupi tako važne grupe. Tokom predizborne kampanje u julu 2012. Aleksandar Vučić, u to vreme prvi potpredsednik vlade i zamenik predsednika Srpske napredne stranke, obećao je da će zauzeti čvrst stav u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, te da će ponovo otvoriti dosije spornih privatizacija. To obećanje donelo mu je veliko odobravanje javnosti.

I Evropska unija je komentarisala 24 sporne privatizacije koje su obavljene neposredno pre ratova na Balkanu i zahtevala od vlasti u Beogradu da istraži ovaj predmet. Ipak, dve godine nakon izbora, Miškovićevo hapšenje bilo je i ostalo jedini važan sudski postupak. Pri tome se njegove kompanije uopšte ni ne nalaze na spisku sastavljenom u Briselu. Ovaj biznismen pušten je iz pritvora uz kauciju od 12 miliona evra, što je nezabeležen iznos jemstva u istoriji Srbije. I pored toga, on kaže da je „najvažnije to što je Delta postigla odlične rezultate i što je finansijski čak i jača nego ranije. Imamo vrlo bliske poslovne odnose sa više od 20 međunarodnih partnera i nijedan od njih nas nije napustio“.  

Uprkos poteškoćama, Delta Holding je i dalje najvažnija privatna kompanija u Srbiji. Posluje u oblastima razvoja nekretnina, poljoprivrede, prodaje sportske odeće i uvoza i izvoza, a bavi se i komercijalnim zastupanjem inostranih brendova. U prvih nekoliko meseci ove godine Delta je dostigla prodaju od 227.63 miliona evra, sa zaradom od 22.76 miliona pre odbitka poreza. Ovo su izvanredne cifre za državu sa samo 10 miliona ljudi.

„Prošlog meseca završili smo 2 velika projekta. Otvorili smo novu liniju za proizvodnju testenina u našoj fabrici brašna i testenine u Novom Sadu, ponovo sa italijanskom tehnologijom. Takođe smo otvorili novu hladnjaču za jabuke, čime je naš kapacitet skladištenja povećan na preko 13.000 tona. Dok vodimo ovaj razgovor, na korak smo od potpisivanja ugovora s vrlo značajnom severnoameričkom kompanijom. Četrnaestog ili petnaestog oktobra daćemo saopštenje o budućim planovima razvoja u sektoru nekretnina i u agri-prehrambenom sektoru“.

Miškoviću je zatitrao osmeh na licu dok je govorio o saradnji s italijanskim poslovnim partnerima. Rado se seća Serđa Balbinota i Korada Pasere, nekadašnjih direktora Generalija i Intesa Sanpaolo. „Mi smo najjači partneri Italije u Jugoistočnoj Evropi“, kaže pominjući i Fiat, Benetton i Ferrero. „Vidite li ono drvo?“, pita pokazujući ka terasi. „Mi smo najveći proizvođači jabuka u ovom delu Evrope. Imamo najveće voćnjake i sve što imamo potiče iz oblasti Alto Adiđe, od stabala do stručnjaka, ljudi koji nas već godinama podučavaju o tehnikama i tehnologijama uzgajanja jabuka“.

Iznenađujuća osobina ovog čoveka je njegova vitalnost kojom zrači dok govori o svojim kompanijama, o poslovima koje je sklopio ili o budućim planovima. Naročito ako to uporedite s njegovim obazrivim pristupom političkim pitanjima. „Srbija je suočena s velikom krizom. Nažalost, od 2000. vrlo malo ljudi iz privrednog i finansijskog sektora imalo je priliku da utiče na ekonomsku politiku“. Delta bi mogla da odigra svoju ulogu u „jačanju domaćeg tržišta i privlačenju inostranih investitora. Mogli bismo da pomognemo vladi da ispuni ciljeve koje i mi podržavamo, a to su evropske integracije i proces pridruživanja Evropskoj uniji. Ipak, znamo da možemo da pomognemo samo ako to neko od nas traži“.  

Čudno je čuti predsednika jedne velike grupacije dok izražava ovakvo oklevanje. Ostali magnati su lično ušli u politiku: Majkl Blumberg u Njujorku ili Silvio Berluskoni u Italiji, na primer – ličnosti s izuzetno snažnom pozicijom u medijima. Za razliku od njih, Mišković se drži na distanci kako od politike, tako i od medija, svetova prema kojima gaji krajnje nepoverenje. Uprkos svoj svojoj snazi, Delta ne poseduje dnevne novine, radio stanice, sajtove ili televizijske kuće. Zbog čega? „To je veoma opasno. Eto zbog čega“.  

Agenzia Nova, 16. novembar 2014.