“U poklonjenom primerku prvog izdanja knjige, Miroslav Mišković mi je napisao zanimljivu posvetu: da ja uvek pišem o ekonomiji Srbije „a da sada i pročitaš kako neki pojedinci vide stvaranje jake privrede“.
I zaista, mada ponešto znam o ekonomiji, Miškovićeva knjiga oplemenila je i nadogradila moja skromna znanja o biznisu, jednako kao recimo boravak i izučavanje nastajanja biznisa u Americi.

Udžbenik praktične ekonomije

Knjiga je prva domaća biblija biznisa i kapitalizma posmatranog iznutra.
Kamo sreće da se njome „obože“, slože i umnože njeni sledbenici; Srbija bi ubrzo postala normalna, pristojna i civilizovana država.
Ona je i udžbenik – za studente i sve mlade ljude, ali i za vajne profesore i izmišljene analitičare – o tome šta znači imati firmu, šta je operativna ekonomija, kako se radi biznis, šta je suština poslovanja i kakva su znanja i veštine potrebni da bi se bilo na poslovnom vrhu.
Ispovest vlasnika najveće srpske kompanije bez ostatka pokazuje da je nemoguće biti najveći u zemlji i regionu bez znanja, vizije, strasti, odanosti, izdržljivosti, ali i sreće.
Ko bude umeo da je čita, knjiga je i svojevrsna HRONIKA Srbije na razmeđi milenijuma. Iz nje se može iščitavati kako se u poslednjoj deceniji starog milenijuma i prvoj deceniji novog milenijuma razilaze civilizacijski putevi modernog sveta i Srbije: zapadni svet bori se za novi kapitalizam, a Srbija se bori da povrati stari sistem, komunizam.

Evropski put na delu

Knjiga-hronika prati „razvojni put“ i paralelnu sudbinu dva njena „junaka“ – Miškovića i Srbije. Mišković početkom devedesetih, kad pada Berlinski zid i kad se urušava socijalizam, beži iz državne privrede i državne „službe“ u privatnu svojinu i preduzetništvo. Srbija ide u suprotnom pravcu od njega – u državni socijalizam i očuvanje državne svojine. Mišković odlazi u svet, Srbija se izoluje od sveta.
On zna šta hoće i ima viziju, Srbija ne zna šta hoće i ne vidi budućnost.
To je vododelnica civilizacije.
Kako se ko snašao i pozicionirao vidi se golim okom.
Zato se danas toliko razlikuju Delta i Srbija.
Zato je danas tako veliki jaz između Delte i Srbije.
Zato se Srbija plaši Delte, a Delti je Srbija kamen oko vrata.
Srbija i Delta se ne razumeju jer govore različitim jezicima – jedna arhaičnim, druga esperantom.
Bio je jedan kratak period kad je postojala nada – nije ni čudno što se Mišković najbolje razumeo s Đinđićem. Govorili su isti jezik i imali su viziju. Da bi ih temeljno iskorenila Srbija bez vizije – jednu je viziju ubila, a drugu utamničila.
Propovedajući svoje učenje Mišković je uspeo da pokaže veličinu modernizacijskog potencijala svoje kompanije. Čini se da je Delta na modernizaciji Srbije učinila više nego sve njene vlade i sve političke elite od početka tranzicije.
Delta je sve ono što srbija nije – ušla je u Evropsku uniju i posluje po njenim pravilima, najbolja je u regionu, stalno se reformiše i popravlja da bi odgovorila svetskim izazovima, beskompromisno nalazi izlaze iz krize, poželjan je partner svake velike svetske kompanije, ima dobar kreditni rejting kod banaka, uvažavana i poželjna na zapadnom Balkanu, najbolja u svakom poslu kojeg se poduhvatila…

Bogat čovek je sumnjiv čovek

Mišković nije omiljena ličnost u javnom diskursu Srbije. Njemu i njegovom biznisu sude (i u bukvalnom smislu) ljudi koji na moderni svet i dalje gledaju dioptrijom prošlosti. Za 90 odsto populacije u Srbiji danas kapitalizam je bauk, a kapitalisti glavni uzrok teškog života i svih problema. Svaki bogat i uspešan čovek sumnjiv je i kandidat je za hapšenja, oduzimanja imovine i raznovrsnu satanizaciju.
Konstanta srpske tranzicije od smrti Josipa Broza Tita do danas jeste omraza prema kapitalizmu i grozničavo nastojanje političke i intelektualne elite da poprave stari sistem, socijalizam. Nekada su to radilo uz pomoć „privredne reforme“ i „programa ekonomske stabilizacije“, onda je mutiralo u „snalaženje pod sankcijama“, zatim u otpor globalizaciji i neoliberalizmu, i na kraju u borbu protiv „tajkuna“.
Zato je Srbija uludo potrošila poslednje dve decenije starog i prve dve decenije novog milenijuma da bi se i danas, četrdeset godina kasnije, pitala kuda da krene.”

Miša Brkić, ekonomski novinar