[IZ KNJIGE „JA, TAJKUN“ MIROSLAVA MIŠKOVIĆA] Obožavam atletiku. Bio sam ozbiljan atletičar, trčao sam za omladinsku reprezentaciju u disciplinama na 100 i 200 metara. Škola mi nije bila na prvom mestu, završavao sam srednju ekonomsku u Kruševcu opsednut trčanjem, ali ipak veoma motivisan da nastavim školovanje i upišem fakultet. Kad sam se opredelio za studije ekonomije, odlučio sam da pokušam na više mesta. U Sarajevu sam položio prijemni, u Osijeku me je Ekonomski fakultet upisao kao sportistu bez prijemnog ispita, a u Beogradu sam bio sam trista deseti na listi, dok je fakultet primao trista brucoša. Prebacili su me zato na svoje odeljenje u Kragujevcu. Baš u Kragujevac, koji je tada bio srce atletike u Srbiji.

Na predavanja sam išao povremeno, ali atletiku sam s najvećom strašću trenirao dva puta dnevno. Zato sam i pobeđivao. Kad se nečemu posvetim, onda sam u tome sa sto posto snage. Ne radim ništa drugo. Moto mi je celog života isti: ili budi najbolji u onome što si odabrao ili nemoj to da radiš. Imao sam tada jedan veliki cilj: da budem evropski prvak u sprintu na 100 metara. U Volgogradu sam pobedio olimpijske kandidate Sovjetskog Saveza, velesile u atletici, i postigao sam za to vreme vrhunski rezultat – 10,7 sekundi na 100 metara na šljaci. Svet je bio moj.

Potrebna je i doza sreće

Da bi uspeo u životu, nije dovoljno samo da od rane mladosti ustaješ pre šest, da punom snagom i sa strašću radiš ceo dan, da odlaziš na spavanje u deset. Moraš imati i sreće. A ja sam je imao: doživeo sam tešku povredu, pokidao sam mišić zadnje lože. Time sam završio sprintersku karijeru. Da sam je nastavio, ne bih se školovao; osvajao bih medalje nekoliko godina, a posle toga – možda bih prodavao listiće na lokalnoj tomboli.
Verovatno bih se i bavio nekim sitnim poslom, „snašao“ bih se, ali ne bi bilo Delte. Ne bih znao za sva čuda biznisa. Možda bi neko drugi stvorio neki svoj Maksi i pretvorio ga u milijardu evra. Zbog nekog drugog bi uveli reč tajkun u srpski jezik. A ja ne bih zaradio zatvor, otmičari bi tražili drugu žrtvu, političari bi se bavili nekim drugim ljudima…