Danas se nastavlja suđenje zbog korupcije protiv najbogatijeg čoveka u Srbiji, ali postupak više ne vodi sudija koji je odbacio pritisak Vlade, a stvari će se i dalje komplikovati.

Braniti „tajkuna“ od krivičnog gonjenja nije ni lako ni popularno, ali izgleda da se postupak koji se danas nastavlja u Beogradu, a u kojem je prvoooptuženi Miroslav Mišković, najbogatiji čovek u Srbiji, sada pretvorio u kafkijansku priču jer istovremeno postaje i simbol svega što je loše u pravosuđu ove zemlje.

Suđenje je počelo pre više od godinu dana i od tada se dogodio čitav niz stvari, uglavnom zbog nemara državnih medija: postupak koji se vodi zbog malverzacija u izgradnji mreže puteva prekidan je nekoliko puta, a zatim je spojen sa drugom istragom koja se odnosi na fabriku maziva. Sudija Vladimir Vučinić, koji je vodio ovaj postupak od samog početka, smenjen je zato što je ustao protiv pritiska Vlade, a sada čak i novi sudija, Maja Ilić, zajedno sa tužiocem, izražava ozbiljnu sumnju u zakonitost spajanja ova dva različita postupka. Ukratko, jadni Mišković – koji svakako nije jadan u ekonomskom smislu, ali kojega u ovom slučaju prebacuju s jednog sudije na drugog – završio je kao talac u izjavama premijera Aleksandra Vučića, koji je zasnovao svoju sudbinu na izbornom obećanju da će se boriti protiv korupcije. Nikakvi rezultati ove borbe protiv korupcije do sada nisu viđeni, iako je Mišković besumnje postao simbol svih okrivljenih i „smokvin list“ za prikrivanje neispunjenog obećanja.  

Pre hapšenja najbogatijeg čoveka u Srbiji, premijer se nije ustezao od izjava da bi puštanje okrivljenog na slobodu doživeo kao „lični neuspeh“ i kao politički poraz. Vučiću nije strano ovakvo mešanje u razne stvari jer je i u nekih drugim slučajevima već najavljivao hapšenja pre nego što su se ona zaista i dogodila, stvarajući tako utisak da želi da podstakne policiju i pravosuđe da rade na ciljevima njegove politike upravljanja; ipak, u određenim trenucima je kampanja protiv ovog okrivljenog zaista pretvorena u svojevrsni krstaški rat. Pre nego što su se se srpska televizija i novine stišale u ovom postupku, vlasnik „Delta Holdinga“ i čitav niz ekonomskih aktivnosti su u javnosti osuđene od strane zvaničnika: pripisivalo mu se da kuje zaveru o obaranju vlade, da je finansirao višemesečni štrajk advokata koji su ustali protiv uvođenja javnih beležnika u državni sistem, te da je špijunirao premijera. Na kraju je čak i ministar pravde rekao da je „tajkun“ iz kućnog pritvora „pokušavao da ucenjuje državu“.  

U Srbiji, Miroslav Mišković nikada nije bio ni popularna ni omiljena ličnost. U Miloševićevoj eri kratko je bio ministar privrede i izgradio je ogromno bogatstvo trgujući sa Rusijom; bio je vlasnik banke, najvećeg maloprodajnog lanca u zemlji i vodio je mnogobrojne poslove od kojih je svakako imao koristi, ali je činjenica da ga bes političkih vlasti sada pretvara u žrtvu. Sve ovo počinje da izaziva reakcije u evropskim institucijama koje navode nedosledne izveštaje ministra pravde i ističu stalno mešanje premijera u istrage, što je u oštrom sukobu s principom razdvajanja ovlašćenja u demokratskom društvu i što nanosi štetu evropskom putu Beograda. Vođenje ovog postupka koji se nastavlja danas moglo bi da zatraži i efikasnije intervencije Evropske unije.  

Italintermedia, 24. februar 2015.