Štampa:

Žandar i tri asa: Dačić da se odrekne policije, Vučić vojske, a Dinkić će da baca novčić, jer sam ne može racionalno da odluči koje mu je ministarstvo milije

Svako ko se dočepa vlasti, makar bila i žandarska, a svaka je pomalo takva, uobrazi da je postao neka vrsta oca nacije, pa nam se i Bratislav Dikić, povodom najave njegove smene, obraća retorikom kojom se javnost obaveštava o početku rata, državnog udara ili neke druge opšte nesreće. Šta mu znači ono: „Građani Srbije, braćo i sestre?“

Recept za rekonstrukciju: Svi pomalo

U trenutku kad ovo pišem možda se suši mastilo na potpisu Ivice Dačića ispod ukaza kojim se dužnosti razrešava komandant srpskih žandarmerijskih formacija Bratislav Dikić. O toj žandarmeriji svašta se pisalo: reketiranje i privatluk danima su bili tema tabloida koji iz pouzdanih izvora saznaju o nepočinstvima izvora koji će takođe biti pouzdani kad se situacija promeni.

Doušničko istraživačko novinarstvo doakalo je u dobroj meri i tom Dikiću, a kap koja je prelila čašu jeste umešanost jednog žandara u dvostruko ubistvo u Rekovcu. Direktor policije je zatražio da Diković bude smenjen i Ivica Dačić je pristao na ovu rekonstrukciju. U tom trouglu – ministar Dačić, direktor Veljović i Dikić – odavno, a vidi se iz aviona, nešto škripi. Nije daleko od pameti da će u ovoj epizodi policijskog serijala Ivica Dačić, uz Dikića, biti gubitnik i sve mi se čini da može da se dogodi da se premijer u fazi rekonstrukcije Vlade Srbije odrekne položaja ministra unutrašnjih poslova pod uslovom da Aleksandar Vučić ne bude ministar odbrane, o čemu su već puštani glasovi u javnosti pa je čak i Aleksandar Vulin pominjan kao rešenje. Alek umesto Aleka!

Taj rekonstruktivni potez lako bi se objasnio. Nije dobro da se funkcije gomilaju, a to je i praktična stvar: otvaraju se dva „radna mesta“ za partijske kadrove koji željno čekaju svojih „pet minuta.“

Ali, to ja onako hipotetički tvrdim. Nemam pouzdanih izvora za tu vest, ali pouzdano slutim da se o tome razmišlja, možda i pregovara. Na tu vrstu deakumulacije funkcija Dačića i Vučića i Mlađan Dinkić bi teško našao odgovor pa bi bilo lakše suzbiti ambicije ove dvoglave aždaje, koja istovremeno ministruje i finansijama i privredom. Epilog bi bio ovakav: Dačić se odrekao policije, Vučić vojske, a Dinkić će da baca novčić jer sam ne može racionalno da odluči koje mu je ministarstvo milije.

To bi bio marketinški dobar uvod u generalnu rekonstrukciju vlade, a mislim da bi to bilo i korisno. Predsednik i potpredsednik ionako imaju dosta posla, a Dinkić ima rekao bih – previše. Sadašnja situacija kadrovski pomalo podseća na neku prevaziđenu latinoameričku huntu gde se civil očas posla presvlačio u uniformisano lice i obrnuto, a i nije nekako evropski… Kao što nije prirodno da u Dinkićevim rukama budu i nož i pogača, mada ekonomska situacija jeste takva da se mora seći dupe da bi se krpile uši, ili, sad da me ubijete, beše obrnuto.

Braćo i sestre: Žandarska mantra

Dojučerašnji prvi žandar Srbije, na vest o smeni, zavapio je: „Građani Srbije, braćo i sestre, očigledno je da nekome smeta moj starosrpski način ophođenja i moje izjašnjavanje kao Srbina u svojoj i našoj zemlji Srbiji. Doći će vreme kada će se i to promeniti.“ To je izjavio Bratislav Dikić za B92 i automatski se kandidovao za eksponat u Etnološkom muzeju.

Tu bi mogao da demonstrira „starosrpski način ophođenja“, ma šta to značilo. Već samom tom izjavom narečeni se preporučio za Noć muzeja gde bi jednom godišnje demonstrirao takvo ophođenje. S vrata bi još, u zavisnosti od situacije, govorio „Ljubim ruku, gospođo“ ili „Gde se guraš, marvo“, a u praktičnom delu programa mogao bi vaspitno da raspali ponekog po turu.

Drugo nešto, međutim, zanimljivije je od „starosrpskog ophođenja“. To je uobrazilja svakog ko se dočepa vlasti, makar bila i žandarska, a svaka je pomalo takva, da je postao neka vrsta oca nacije, pa nam se i Dikić obraća retorikom kojom se javnost obaveštava o početku rata, državnog udara ili neke druge opšte nesreće. Šta mu znači ono: „Građani Srbije, braćo i sestre?“ Ta patetika plaćenog činovnika jednog ministarstva govori o veri te vrste ljudi da kad se dočepaju neke sile misle da su bogomdani i da sa njihovom smenom počinje i smak sveta, mada Dikić, sudeći po izjavi, veruje da će „doći vreme kada će se i to promeniti“ pa će žandari biti nesmenjivi, ukoliko vole Srbiju, ma šta Srbija mislila o njima.

Valjda je i na takav palanački duh mislio Aleksandar Vučić kada o rekonstrukciji vlade i društva govori kao o potrebi da se promeni svest. Ako se smenjeni žandar poziva na srpsko braćosestrinstvo, šta će tek da rade oni koji su na višim položajima.

Gledam u ponedeljak ujutro u Jutarnjem programu RTS-a ministra Milutina Mrkonjića koga mediji nišane za odstrel u najavljenom dvadesetsedmo julskom provetravanju kancelarija u Nemanjinoj 11. Dan pre toga pohodio je JAT tehniku i onda je pitao nekog radnika: „Hajde, reci, jesam li ja dobar ministar?“

Mučeni čovek se našao u nebranom grožđu i potvrdio da je Mrkonjić dobar ministar. Šta bi tek bilo da su ga žandari ispitivali.

Dopuna Mišković, privrednici i crkva

Povodom moje prošlonedeljne kolumne, dela koji se odnosi na nasušnu potrebu srpskih privrednika da s Bogom sklapaju rezervni strateški plan, javio mi se čitalac koji me je upozorio da sam izostavio važan deo saopštenja o poseti patrijarha Irineja srpskom Poslovnom klubu „Privrednik“.

Tačno je i evo dopune saopštenja: „Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Irinej se podsetio i na značajnu pomoć koju su kompanije članova Kluba pružile u akciji prikupljanja pomoći za obnovu Hilandara 2004, kao i na doprinos članova Kluba radu Skupštine Društva za podizanje Hrama Svetog Save, u kome aktivnu ulogu imaju gospoda Miodrag Babić, Miodrag Kostić, Slobodan Petrović, Dušan Stupar, Milan Beko, Zoran Drakulić, Milija Babović, Obrad Sikimić i llija Šetka.“

Zašto je ovaj deo saopštenja važan. Zato što je izostavljen Miroslav Mišković, najveći pojedinačni donator Srpske pravoslavne crkve i inicijator Društva za podizanje Hrama Svetog Save.

Čitalac me pita: Nije li to licemerje i bezobrazluk? Eh, gospodine moj, mislim se, kad bi barem jednom bili u prilici da Boga koji sve vidi pozovemo za očevica, makar kao „zaštićenog svedoka“, sve bi bilo jasnije.

(Dragoljub Žarković, 18. jul 2013)