[IZ KNJIGE MIROSLAVA MIŠKOVIĆA “JA, TAJKUN] Kada prvi put dođu kod mene u kabinet, ljudi se obično iznenade – vide veliki radni sto na kojem ne stoji ništa osim bloka, olovke i korpe jabuka. Na tom stolu nemam ni kompjuter. A i blokčić retko koristim. Skoro ništa ne zapisujem. Zašto bih, kada me Deltini menadžeri o svemu neprestano informišu? Imam nekoliko najbližih saradnika i njima bezrezervno verujem.

Ne možete normalno da radite ako nemate sto odsto poverenja u svoje najvažnije ljude. Imam stručne, pro- fesionalne timove koji realizuju ideje. To nije samo sadašnjost, nego i budućnost Delte. Nju ne mogu da naslede moja deca jer Delta je prava međunarodna kompanija, ne porodična.

Korak unapred

U delovanju ozbiljnog poslovnog čoveka uvek moraju da se vide plan i strategija. Svaki korak mora da bude načinjen sa svešću o tome kako će izgledati naredni. U trenutku kad donosite jednu odluku, morate znati i koja je sledeća. Ako to znate, i ako verujete u viziju koju imate, onda vam neće smetati to što se prvi korak obično pravi iz minusa. Svaki biznis počinje iz određenog minusa.

Ne govorim samo o novcu, nego i o vremenu i energiji. Novi biznis ili stari biznis sa novim partnerom podrazumeva ulaganje u učenje, razgovore, ideje… koje će se izroditi u nove poslove, a onda će novi poslovi izravnati početni gubitak. Taj gubitak ne treba da stvara nervozu, to je ulaganje u posao i partnerstvo.

Čovek mora da se prihvati onog što zna odmah i sa spremnošću za rizik. Problemima mora- te da se bavite momentalno, svako odlaganje može da bude kobno. Nemojte se bojati negativnih rešenja, jer i ona su rešenja. Ono što mora da vas brine jeste odla- ganje odluke. Ako dođete na neku raskrsnicu, morate biti sposobni da vidite gde je manja gužva i brzo steći ideju kuda da krenete. Uvek i u svemu pokušavajte da se rukovodite logikom. Za mene je logika najjača od svih nauka. Od saradnika stalno tražim da razmišljaju sa stanovišta logike. Da uvek rade ono što je logično, a ne ono za šta misle da će se meni svideti.

Biznis i Njutnovi zakoni

Ekonomske zakonitosti su komplikovanije od prirodnih. Kad bacite kamen uvis, zemljina teža ga vrati dole. U ekonomiji se može desiti da bacite kamen i da se on ne vrati odmah nego da jedno vreme lebdi u vazduhu. I taman kad pomislite da će tu i ostati, ili da će se popeti još više, tako se žestoko sjuri da napravi veliki krater u zemlji. Ekonomski zakoni, dakle, mogu imati teže posledice od prirodnih jer ih je teže dokučiti. Zato je moć zapažanja strahovito važna.

Biznis je jedna od najtežih profesija na svetu, bez obzira na to što mnogi misle da se u to razumeju. Mnogi misle da poznaju dve stvari – biznis i fudbal. I da je biznis vrlo jednostavan: kupiš jeftinije, prodaš skuplje. Malo ko smatra da je sposoban da bude lekar, ali skoro svi se ponašaju kao da mogu da budu biznismeni ili fudbalski selektori. Svi imaju „stručna“ mišljenja o tome kako je Delta uspela ili zašto je reprezentacija izgubila. To je kao kad bih ja rešio da pišem pozorišnu kritiku ili budem fudbalski selektor. Doduše, priznajem, na iskušenje da budem selektor nisam imun. Ali da objasnim zašto je biznis najteža profesija: zato što osim znanja zahteva i unutrašnju viziju, što ne može nigde da se nauči.

Svako ko hoće da se bavi biznisom mora da razgraniči sam sa sobom da li ima liderske ili menadžerske kapacitete. Kao i da razgraniči sanjarenje od vizije. U sanjarenju se sadrže snovi, a u viziji put ka cilju. Sanja- renje počiva na željama, vizija na znanju i iskustvu.

Neuspeh donosi iskustvo

Uspeti privremeno, nakratko, još se nekako i može, ali opstati a da nema znanja, to je gotovo nemoguće. Biznis ima svoje unutrašnje mehanizme koji sami razdvajaju pravu vrednost od lažne, one koji znaju od onih što samo improvizuju ili namerno posluju nekorektno. Ko posluje nekorektno, izgubiće. Ko nema znanje, izgubiće još pre. Ko svoj biznis veže za politiku i političare, izgubiće najpre.

Krećite se svesni da je opasnost od poraza neprekidna. Ne sme da vas plaši neuspeh.  Savladajte naš duboko ukorenjeni nacionalni kompleks sramote od toga šta će reći svet. Nije sramota ne uspeti, sramota je ne pokušati. Ugledajte se na čoveka koji ume da poštuje svoj neuspeh, jer mu je doneo neprocenjivo iskustvo.
I kada se uspesi ostvaruju, uzalud sva stremljenja, pregnuća, znanja, ako nema strasti, smeha, sposobnosti da se raduješ kao dete, ako se ne vole život i ljudi. Posao i novac postoje da bi povezali ljude, jer nema bitnijeg ulaganja od onog u ljude. Među ljudima čovek uspeva.

Šta je uspeh?

Šta je na kraju uspeh? Uspeh o kojem govorim nije nekakvo dosezanje krova sveta i ležanje na zlatnim polugama. Privrednik o kojem ja govorim nije gramziv, on čak i ne hita za novcem kao takvim – on stremi ka stvaranju, on oblikuje konkretna dela, a novac je samo konverzija njegovog znanja i rada.
Čovek treba da se posveti onome što zaista voli. Da bude ono što jeste i da u tome bude najbolji što može. Da trči svoju trku, jer najveća pobeda jeste pobeda nad samim sobom. Dostizanje cilja koji si sam postavio. Šta je taj cilj, odlučuje svako za sebe. Da li će trčati maraton ili sprint, bira svako za sebe. I u jednom i u drugom slučaju nekada će mu se desiti pad, posle koga mora da ustane i da nastavi još jače. Desiće mu se prolazak kroz cilj posle kojeg mora da postavi novi, još viši cilj.

Ja zaista mogu da kažem da sam mnoge ciljeve dostigao. Ali njima se više ne bavim. Zanima me sledeći cilj. Moja trkačka disciplina zove se sprint na duge staze.