Poštovano veće!

Presudom Specijalnog suda osuđen sam prvostepeno zbog navodnog pomaganja u utaji poreza. Na tu presudu moji advokati  i ja smo uložili žalbu i u njoj smo precizno naveli šta u presudi nije tačno, odnosno da u presudi ničim nije dokazano izvršenje krivičnog dela.

Hoću da vas podsetim čemu sam sve bio izložen u ovom sudskom procesu. Krajem 2012. godine – samo 2 dana pre nego što sam uhapšen – službeno sam boravio u Moskvi. Imao sam poruke da ne treba da se vraćam, jer ću biti uhapšen. Ali ja sam odlučio da se vratim, jer sam znao da nisam prekršio nijedan zakon, da nemam od čega da strahujem i da verujem srpskom pravosuđu.

Hapšenje i pritisak na porodicu

Uhapsili su me određeni ljudi iz MUP-a, Tužilaštva i Sudova, iako nisam počinio nikakvo krivično delo. Držali su me u zatvoru 7,5 meseci.

Da bi pojačali pritisak na mene, uhapsili su i mog sina. Dok sam bio u zatvoru, umrla mi je majka. Ubrzo po izlasku i otac. Dok sam bio pritvoren rodila mi se unuka, Antonina. Sve to vreme, tabloidi su sprovodili najgoru moguću kampanju protiv mene, mog sina, moje porodice i moje kompanije.

Za vreme sudskog procesa sudija Vučinić dozvolio je da službeno otputujem u London, ali on je zbog toga smenjen. Moj predmet je spojen sa predmetom FAM, što nema nikakve logike, niti su ova dva slučaja povezana. Cilj je bio da se opravda smena sudije Vučinića.
U 2015. godini imao sam 60 ročišta, što je nezapamćen slučaj u pravosuđu. Razlozi za to su politički, ali tome sada ne želim da govorim

Apsurdi o kojima će učiti studenti

U delu presude kojim sam oslobođen, hoću posebno da istaknem dve stvari, jer smatram da će se one ubuduće izučavati na Pravnom fakultetu. Prva je – da sam odgovoran što sam znao da će doći ekonomska kriza i da sam zbog toga prodao akcije. To je zaključak kojem komentar nije potreban.

Druga je – da smo se Đurašković i ja 2006. godine dogovorili da iz firme izvučemo 25 miliona evra i da onda pustimo da firma propadne. U tu firmu je ukupno uloženo 70 miliona evra i kakva je to logika: da neko uloži 70 miliona, da bi izvukao 25?

U delu presude u kome sam osuđen, odlučeno je da Mišković bude optužen za pomaganje u utaji poreza. To je urađeno zato što izraz „utaja poreza“ razumeju svi građani i što to delo ima težinu, posebno u diplomatskom svetu.
I tako sam osuđen za utaju poreza iako je Delta u poslednjih 10 godina platila 2 milijarde evra poreza. Ja lično sam najveći poreski obveznik u regionu, a 2011. godine, prilikom prodaje Maxija, platili smo dobrovoljno 25 miliona evra državi Srbiji, iako na to nismo bili po zakonu obavezni.

Ne mogu poslanici da donose presude

Kada je porez u pitanju želim da kažem da se nikad nisam bavio porezima. Deltin savetnik za poreze i moj lični savetnik je najpoznatija svetska kuća KPMG.

Da li je logično da Delta i ja lično redovno i na svakom mestu plaćamo porez, a da baš u firmi svog sina odlučim da izbegnem porez? I baš u godini (a reč je o 2008.) u kojoj je Delta na ime poreza platila u budžet Srbije 300 miliona evra?

Ovde želim da istaknem neke apsurde u presudi Specijalnog suda. Specijalni sud u presudi piše da na osnovu izvedenih dokaza zaključuje da sam ja izvršio utaju poreza (na strani 961). Kako zaključuje?

Tako što pita poslanike Skupštine da li u konkretnom slučaju ima poreza, pa onda Skupština glasa o tome. Pa da li je to dokaz u krivičnom postupku? Na žalost, za specijalni sud jeste, jer na strani 961. kaže : „… uvažavajući pri tom i stav najviših državnih organa Republike Srbije koje su se o navedenom pitanju izjasnile…“ . Da li se tako sudi u Srbiji? Hajde da pitamo Skupštinu da li je Mišković kriv.

Šta sam ja savetovao sina?

Savetovao sam ga da uzme najbolju agenciju za vođenje knjigovodstva u ovom gradu, i on je angažovao agenciju Kamastra. Još sam ga savetovao da angažuje najboljeg direktora firme i on je to učinio.

Ta stručna lica za vođenje knjigovodstva i direktor – kažu da poreza nema. Pored njih i konsultantska kuća KPMG kaže da ne postoji poreska obaveza i to kaže i Privredni savetnik.

Kako sam onda samo ja mogao da kažem da porez postoji? Sa kojim znanjem je trebalo da to procenim i da kažem sinu da plati porez za koji sva stručna lica i svi eksperti za porez tvrde da ne postoji? Kako da sinu dam savet da plati nešto za šta ja i ne znam da treba da se plati?

Naglašavam još jednom, da ja poresku tematiku ne poznajem i nisam nikakav stručnjak za tu oblast.

Ako je Predsednica veća tražila autentično tumačenje od Skupštine Srbije u vezi sa jednom zakonskom odredbom, kako je moguće očekivati da bilo ko drugi zna da protumači tu zakonsku odredbu?! I kako je onda moguće da je neko hteo da utaji porez ako čak i sud pita da li ima poreza? Pa i sam sud na strani 954. , stav 4, kaže da su iz izvedenih dokaza proistekla potpuno oprečna stanovišta.

Da bi postojalo krivično delo utaje poreza, prema zakonu, mora da postoji umišljaj, odnosno namera. Gde je tu namera Miškovića, ako i sud ima dilemu da li porez postoji?

Dalje, na istoj strani prvostepeni sud kaže:
“U prilog ovakvom stavu suda ide i odbrana okrivljenog Marka Miškovića, koji iskazuje brojne nepoznanice vezano za privredna društva.”

Čak i sud u prvostepenoj presudi, na strani 963. kaže da Marko Mišković ne poznaje poreze i poresku politiku, jer su ga interesovali film, muzika i sport. Kako je onda moguće da bude i on osuđen da je sa umišljajem utajio porez, kad čak i sud zaključuje da on ne zna tu tematiku?

Eksperti kažu: nema poreza

Zašto su onda osudili mog sina? Kako sud ne prihvata kao dokaz 7 eminentnih i ekspertskih mišljenja da poreza nema? Naši argumenti su više nego ubedljivi:Izveštaj revizorske kuće KMPG, mišljenje dr Svetislava Kostića, docenta Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, eksperta za poresko pravo, izveštaj „Privrednog savetnika Revizija“, mišljenje privrednog društva za konsultantske usluge „Fascino“ na čijem je čelu nekadašnja pomoćnica ministra za fiskalni sistem Rada Maruška Lukovac, mišljenje Ministarstva finansija i ekonomije od 2.10.2002. godine, stručna analiza bivšeg direktora Poreske uprave Ivana Simiča koji je obavljao tu funkciju 2012. i 2013. godine, izveštaj firme Kroll, koja je vodeća u svetu za oblast korporativnog istraživanja i rizika. Na kraju, pred sudom je svedočio i čuveni prof. dr Dejan Popović, profesor poreskog prava, koji je i autor zakona koji je bio na snazi 2008. godine – takođe je potvrdio da poreza u ovoj transakciji nema.

Poštovano veće, vi danas ne sudite samo meni, vi branite ugled srpskog pravosuđa. Osuditi vodećeg privrednik bez ijednog dokaza za poresku utaju, nije dobro za budućnost Srbije, ni za budućnost našeg pravosuđa.
Ja sam pažljivo slušao sudiju izvestioca i hoću da kažem da imam poverenje u ovo veće – da ćete suditi po zakonu i prema izvedenim dokazima, a ne po „stavovima najviših državnih organa“. Zato vas molim da uvažite moju žalbu i žalbe mojih advokata, da presudu PREINAČITE i OSLOBODITE ME!