„Taj čovek utiče na izbore i kad on to hoće i kad on to neće. Ocu najveće tvorevine novog srpskog kapitalizma, Delte, nisu prestali da zameraju to što se u jednoj izbornoj rundi pre desetak godina uplitao u to koja će većina dati vladu. Nikad nisam razumeo tu zamerku, jer: uplitanje je tad bilo na dobroj strani istorije. Ali, kanta katrana je bačena i kad je hteo da ga skida sa sebe, išlo je samo zajedno sa kožom.

Pustimo ipak to vreme kad je možda Mišković žarko želeo da se pita. Danas neće (da se pita: priselo mu je), ali je opet tu. Njegov sudski proces – dizajniran kao proces stoleća – na kojem je Vučić napravio oreol borca protiv kriminala i korupcije, sa kojim je dobio izbore i prelomio svoju poliltičku sudbinu, polako se, naime, pretvara u svoju suprotnost, i opet – to hoću da kažem – može da utiče na izbore.

Najpre je sudija koji je vodio postupak sklonjen, jer nije dovoljno obećavao. I nije bilo dovoljno što je sklonjen sa jednog, sklonjen je i sa drugog mesta, pa sa trećeg, dok nije sasvim izleteo iz suda. Diktiranje pravde spolja nastavljeno je kad je Miškovićev slučaj izdvojen u zasebni, nema sumnje zbog procene da tu nema mnogo izgleda da se dobije nešto naročito i da bi ne samo oslobađajuća presuda nego i mala kazna bila teški fijasko usred izborne kampanje. Presuda Miškovićevom sinu to potvrđuje, iz nje se čita da se Miškoviću realno smeši sloboda. Naravno, on čovek strepi i od nje skoro koliko i od zatvora, jer nije teško zamisliti gnev najmoćnijeg koji gubi.

Vučićeva svojevremeno najveća pobeda lako bi se, dakle, mogla pretvoriti u kolosalni njegov poraz. Nije malo onih – čini mi se – koji bi poželeli da vide taj antički komad, makar na kraju pljeskali pobedniku koji se zove Miroslav Mišković.“

Radivoj Cvetićanin
dnevni list „Danas“
31. 03. 2016.