Autorski tekst Miroslava Miškovića za Turning Points,
izdanje NewYork Times za Srbiju

Privredni razvoj svake zemlje zavisi od makroekonomskog plana usvojenog na državnom nivou. Taj plan mora da bude zasnovan na prednostima i potencijalima koje zemlja poseduje, a to su ili prirodna bogatstva, ili kvalifikovana radna snaga, ili neki treći resurs.
Ako je plan razvoja usaglašen sa konkurentnim prednostima jedne zemlje, onda on rezultira snažnim ekonomskim razvojem. Kad to nije slučaj, posledica je dugoročno zaostajanje u razvoju, koje je teško nadoknadivo.
Raniji tvorci makroekonomske politike u Srbiji i Jugoslaviji izgleda da su zaboravili, ili nisu znali ovo pravilo. Posle Drugog svetskog rata sve socijalističke zemlje prihvatile su praksu Sovjetskog Saveza i donosile petogodišnje planove razvoja – takozvane petoletke. Kako je SSSR na prvom mestu planirao razvoj teške industrije, slično su uradile i druge zemlje, uključujući i tadašnju Jugoslaviju. Tako su nastale velike fabrike u Srbiji, neke izgrađene od nule, neke na temelju postojećih manufaktura: Zastava, Prva petoletka, MIN, Goša, 14. oktobar, Ivo Lola Ribar i druge.
Kakva je danas ta industrija? Nekadašnji giganti praktično ne postoje: rasparčani su na sitna preduzeća, posluju sa ogromnim gubitkom, ili se nalaze pred gašenjem. Nisu pomogle ni državne subvencije koje su u međuvremenu dobijali.
Potvrdilo se da Srbija nema radnu snagu kvalifikovanu za industriju kakvu smo razvijali. Nemamo ni značajna rudna bogatstva. Ono što Srbija ima, to su povoljni klimatski uslovi i relativno plodna zemlja za razvoj ratarstva, voćarstva i povrtarstva. Međutim, nikada nisu preduzete ozbiljne mere da se ova prednost iskoristi.
Danas svi govorimo da je poljoprivreda naša šansa, iako u poljoprivredi nikakvih investicija nije bilo. Novac je otišao u razvoj industrije, pretežno teške, a da smo jedan deo usmerili u poljoprivredu i navodnjavanje, danas bi Srbija bila razvijena zemlja, poput Holandije, ili Izraela.

Nijedan privredni subjekt, privredna grana, ili nacionalna ekonomija, ne može da egzistira nekoliko decenija, ako nema kontinuranih investicija. Zbog nedostatka ulaganja mi danas u većem delu Srbije imamo staromodnu, ekstenzivnu, neprofitabilnu poljoprivredu. Ako poljoprivredna domaćinstva imaju 200-300 evra mesečnih prihoda i ne mogu da obezbede egzistenciju – kako će da ulažu u razvoj i modernizaciju proizvodnje?
Zbog ovakve ekonomske politike Srbija je pretrpela težak demografski i socijalni udar, masovnu seobu stanovništva iz sela u gradove. Kada se kasnije industrija urušila, u gradovima su ostali socijalni slučajevi, dok su sela ostala prazna i bez radne snage koja bi se bavila poljoprivrednom proizvodnjom.
Za potpunu promenu „krvne slike“ u srpskom agraru nije dovoljno da se na rečima poljoprivreda proglasi za ključnu privrednu granu.
Potrebne su i investicije i subvencije.
Uz prave investicije i modernizaciju, povrtarska i voćarska proizvodnja u Srbiji mogla bi da se poveća 4 do 5 puta, a ratarska 2 do 3 puta. Toliko su, naime, veći prinosi koje postižu zemlje kao što su Holandija, Nemačka ili Francuska.
Za novi investicioni ciklus u poljoprivredi potrebno je promeniti monetarnu politiku Narodne banke Srbije, omogućiti da se iskoriste obavezne rezerve komercijalnih banaka i da se otvore mnogo povoljnije kreditne nego što su sada.
Korisnici nove kreditne politike u agraru treba pre svih da budu individualni poljoprivredni proizvođači i porodična gazdinstva. Oni bi trebalo da budu nosioci poljoprivredne proizvodnje prevashodno u domenu voćarstva i povrtarstva, gde su prinosi daleko veći.
Tek na drugom mestu su veći agrarni sistemi, kojima treba podrška da postanu značajni logistički centri, spremni da otkupe sav poljoprivredni proizvod i plasiraju ga na globalnom tržištu. Oni moraju da prate najnovija tehnološka dostignuća i da omoguće prenos znanja na manje proizvođače i gazdinstva.
Našim proizvođačima potrebne su i subvencije. Jasno je svima da Srbija ne može u ovom trenutku da po subvencijama dostigne druge zemlje u regionu. Međutim, može da odluči i da javno saopšti u kom roku planira da po uslovima privređivanja izjednači srpske proizvođače sa mađarskim ili hrvatskim, koji su nam geografski i tržišno najbliži. Već to bi našim proizvođačima i farmerima omogućilo da srednjoročno planiraju svoj razvoj, pa i kreditiranje u narednim godinama.

Uz novu politiku investicija i subvencija, stvorili bi se uslovi da prestanu migracije iz sela u grad. Srbija bi povećala zaposlenost i stvorila uslove da ljudi žive na selu i da ulažu u poljoprivredu.
Ovakva poljoprivreda direktno bi uticala na rast standarda stanovništva Srbije, na bolje punjenje državnog budžeta (kroz plaćanje PDV-a), kao i na povećanje izvoza.
Izraženo u novcu, reč je o desetinama milijardi evra, jer samo Holandija, koja ima obradive površine manje nego Srbija, ostvaruje izvoz poljoprivrednih proizvoda dva puta veći od celokupnog BDP-a Srbije.

Na kraju, potrebno je i brendiranje srpskih poljoprivrednih proizvoda na svetskom tržištu, gde država može da pruži ključnu podršku, okupljanjem proizvođača, edukacijom i formiranjem strategije za formiranje nacionalnog brenda.
Moderna, efikasna, profitabilna poljoprivreda, koja traži visoka i kontinuirana ulaganja – to je poljoprivreda kakva je potrebna Srbiji i uvodi je u društvo razvijenih zemalja.