Drugi krupan element kod koga se Mišković – kad je reč o komunikaciji sa naukom, uključujući posebno ovu savremenu i najnoviju – jeste njegovo insistiranje na pravnom redu i ustavnom poretku, tj. na pravilima i njihovoj doslednosti i jasnoći kao i na njihovom nepokolebljivom i nepristrasnom sprovođenju. Gro teksta u njegovoj knjizi može se razumeti kao pledoaje za takvo državno regulisanje privrednog života koje će se sastojati prevashodno u formulisanju i razvijanju pravila, u donošenju zakona i pratećih akata nižeg reda, u jačanju kapaciteta institucija koje će ta pravila efikasno sprovoditi i sprečavati njihovo zaobilaženje, te u eliminisanju propisa koji se u praksi nisu potvrdili kao celishodni i za koje se pokazalo da mogu da budu zamenjeni superiornim alternativama.
Nemoguće je prenaglasiti važnost i društvenu svrsishodnost ovakvog autorovog stava. On izričito, i to uz formulacije koje sadrže veoma snažne tonove, podvlači da privredi nisu potrebne nikakve privilegije, ništa mimo onoga što nudi i opredeljuje važeći regulativni poredak, a da su stabilna, jasna i dosledno pirmenjivana pravila osnova svakog zdravog poslovnog uspeha ali i opšteg privrednog napretka. I tu se autor našao u saglasju sa savremenim naučnim koncepcijama, posebno onima koje su razvijene u okviru institucionalne ekonomije, teorije svojinskih prava i ugovora i teorije sistema i ekonomske politike. I opet, sve to mnogo govori u prilog Miškovićevoj knjizi, ali tvori i podršku savremenih naučnih shvatanja o društveno racionalnim ustrojstvima i putevima regulisanja privrednog života.
U biznisu nema stajanja
Iznenađujuće je i osvežavajuće koliko je dobro i sa koliko logički utemeljenih razloga zasnovano nešto što bi moglo da se nazove dinamičkim načelom u poslovnom životu. U knjizi se na mnogo mesta i u različitim kontekstima pokazuje da su promene činilac koji suštinski opredeljuje oblike i domete poslovnog života i na koji se svode bitne odrednice uspeha u poslovanju. Promene su izvor i velikih šansi i pogubnih pretnji, a pravo, sa najvišim standardima usaglašeno poslovno upravljanje svodi se pretežnim delom na prilagođavanje promenama, ali i na njihovo kreiranje i usmeravanje. Poslovni akter koji se ozbiljno ne postavi prema promenama osuđen je na gubljenje najvrednijih gospodarskih šansi ali i na izloženost pretnjama koje mogu da budu izvor egzistencijalne ugroženosti. Najupečatljivije se doima njegovo obrazlaganje potrebe stalnog razvoja: i nakon što postigne najveće zamislive uspehe, firma ne sme da stane.
U privrednom životu, razjašnjava dalje Mišković, nema stacionarnosti: odustajanje od daljeg rasta, makar koliko da je visok nivo na kome dolazi do takvog smirenja, ne znači puko zadržavanje na dostignutom nego početak pogubnog nazadovanja čiji je verovatni epilog propadanje. Eventualno gašenje razvojnih ambicija ne ispostavlja se kao pogubno samo zbog toga što konkurencija nikad ne miruje – a ona sama zasniva se na eminentno dinamičkom načelu – nego i zbog toga što u samoj mehanici poslovnog života preovladavaju mehanizmi čije valjano funkcionisanje podrazumeva i nalaže stalni rast i napredak.
Etika rada i maksimalna posvećenost poslu predstavlja jednu istinski dopadljivu i – bar kad je reč o ovom tipu tekstova – retko sretanu sastavnicu. Autor višekratno naglašava da bez velikog entuzijazma ukorenjenog u afinitetu prema poslu koji se obavlja, ali i u lojalnosti prema kompaniji u čije dobro funkcionisanje spada i nastojanje da se ta lojalnost zasluži, nema pravih dugoročno održivih rezultata.
Važnost poverenja
Izvedeni i posredni, ali stoga nimalo manje značajni, efekti insistiranja na poverenju i lojalnosti sastoje se u tome što se oni materijalizuju kao dodatni važan rezultat čiji je bitan učinak snažan kolektivni duh i sposobnost za timski rad na različitim nivoima. Nemoguće je ne zapaziti isticanje želje i svojevrsne strasti da se postigne radni uspeh i uspeh u širenju kompanije čak i nezavisno od profitnog motiva kao izvora posvećenosti poslu. Autor objašnjava da uspeh u radu i u obavljanju pratećih poslova postaje u neku ruku sam sebi cilj: za uspehom se ide, objašnjava Mišković, zato što on sam po sebi ima jednu posebnu magiju, kad su dobro motivisani i kad su smešteni u povoljan kolektivni ambijent, ljudi nastoje da uspeju jer je lepo uspeti. Takvu etiku rada i delanja svojevremeno sam definisao kao filozofiju Bet Dejvis koja je govorila da ju je zanimala samo umetnost, a novac i slava su došli naknadno i posledično, u neku ruku sami od sebe, gotovo automatski. Vredan uvid dat u ovom tekstu jeste da je preduslov pravog uspeha fasciniranost poslom i ljubav prema njemu, a da finansijska motivacija ne mora uvek da bude u prvom planu, ponajmanje da deluje kao jedini pokretač za pružanje visokih radnih učinaka.
(Dr Ljubomir Madžar, redovni profesor ekonomskog fakulteta u Beogradu, sačinio je detaljnu analizu knjige Miroslava Miškovića „Ja, tajkun“. Izvode iz te analize objavljujemo u nekoliko nastavaka)
