Istinski je prosvetljujući i duboko analitičan Miškovićev prikaz njegove strategije rasta poslovnog sistema kao celine. Navedeni materijal jasno sugeriše da se spektakularan rast poslovnog sistema ne može isfinansirati profitom, jer je on odveć mali u odnosu na razvojne ambicije najdinamičnijih sistema. Kad bi bila ogrančena na finansiranje iz profita, takva uvećanja kapaciteta protegla bi se na decenije. Njegova strategija je inovativna i bitno različita. Podseća na finansijske operacije velikih aktera na razvijenom Zapadu. U isti mah unekoliko liči na krupne transakcije problematičnim vrednosnim papirima (junk bonds/securities), uz kupovanje u intervalima njihovog drastičnog obezvređivanja, da bi kasnije bili prodati u znatno povoljnijim opšteprivrednim okolnostima.
No, u odnosu na tu poznatu strategiju, Miškovićeva inovacija ima jednu ogromnu prednost. Ona operiše ne sa papirima i vlasničkim naslovima nego sa realnim kapacitetima. Sastoji se u kupovanju posustalih, poslovno zanemoćalih firmi, u njihovom rehabilitovanju i ozdravljenju, a potom prodaji po cenama daleko iznad onih po kojima su kupljene. Takva strategija je makroekonomski produktivna i društveno korisna jer doista rezultuje u povećavanju proizvodnih kapaciteta kompanija koje su njen predmet. No, za takvu strategiju treba znanje činilac na kome Mišković opetovano insistira. Malo je onih koji od propale firme mogu da načine životno sposobnu, a Mišković je u tom važnom pogledu gotovo jedinstven.
Gde je mesto države?
Ovo je kontekst u kome valja ukazati na potrebu dalekosežne i radikalne promene ekonomske politike prema domaćem poslovnom svetu. Danas je savršeno jasno – a i da nije jasno donesene su ireverzibilne odluke u smislu povlačenja države iz neposrednih privrednih aktivnosti – da država ne može (i nema izgleda) uspešno da nastupi u ulozi aktera proizvodnih procesa, investitora, preduzetnika… Njeno je da ulaže u infrastrukturu i u kapacitete nekomercijalnih delatnosti u javnom sektoru. To je, međutim, tek manji deo ulaganja, a to što je striktno u njenom domenu država krajnje loše radi. Kako dokumentovano pokazuje Fiskalni savet (2015), država krajnje loše obavlja taj svoj posao. Planovi javnih investicija iz godine u godinu se ne ispunjavaju (tipičan stepen realizacije je nekih 60%). Učešće javnih investicija u bruto domaćem proizvodu je otprilike na polovini onoga što preovladava u našem neposrednom međunarodnom okruženju i čak još manje nego što bi, s obzirom na dosadašnje zaostajanje, trebalo da bude.
Veoma je umesna Miškovićeva pragmatična i opštesistemski racionalna koncepcija strategije i politike naučnoistraživačkog rada. Nakon što je višekratno a uvek prikladno i datom kontekstu prilagođeno pokazao i dokazao značaj znanja kao najvažnijeg činioca poslovnog uspeha, privrednog razvoja i opšteg progresa, Mišković nudi i preporuke o tome kako znanje uvećavati i na ekspanziju kakvog znanja se orijentisati. On je opravdano kritički raspoložen prema (do)sadašnjem neselektivnom pristupu i neodmerenim i zapravo nezdravim ambicijama da se prave brojniji i značajniji prodori na području fundamentalnih istraživanja. Tačna je njegova procena da mi za to nemamo ni kapacitete, ni sredstva, ni kadrove. Za to nema ni potrebe, jer će to snažniji i bogatiji odraditi bolje nego mi.
Ko radi, taj i pogreši
Uz sve, rezultati fundamentalnih istraživanja, osobito onih koja su za nas od veće važnosti, široko su dostupni i, za razliku od primenjenih i operativnih, nisu zaštićeni patentima i drugim uobičajenim pravnim aranžmanima. To što je fundamentalno a za nas potrebno može se dobiti iz javno dostupnih izvora, pri čemu su knjige, časopisi i prilozi na Internetu toliko brojni i svojim obimom poražavajući da su ograničenja na području sticanja ovih znanja u nama samima a ne u nekim eksternim činiocima koji bi se nametali kao objektivne prepreke. Mišković se uverljivo zalaže za veću, zapravo preovlađujuću, zastupljenost primenjenih i operativnih istraživanja i za prilagođavanje njihove kompozicije strukturi naše privrede i konkretnim potrebama koje ta struktura implicira na planu usavršavanja tehnologije i unapređivanja organizacije rada. Podrazumeva se i prilagođavanje ekonomskim trendovima koji u budućnosti razložno mogu da se očekuju.
Mora se istaći i Miškovićeva filozofija (pa i psihologija) neuspeha, poslovnog pa i životnog. Sa rizikom neuspeha se ne suočava samo onaj koji ništa ne preduzima niti obavlja. Gde je rada tu je i mogućnosti i opasnosti da se ne uspe. Vrlina ove knjige je uz ostalo i u tome što otvoreno i bez uobičajenih inhibicija govori i o svojim neuspesima. To je veoma korisno jer će iz opisa takvih slučajeva čitalac mnogo više naučiti nego iz opisa brojnih akcija u kojima je autor knjige bio uspešan. Jedan moj prijatelj, oralni implantolog, pionir ove discipline u Srbiji i čovek sa velikim međunarodnim iskustvima i pratećom reputacijom, na jednom naučnom skupu najavio je referat o svojim profesionalnim neuspesima. U prvi mah publika se na tu najavu skandalizovala, a kad je izložio referat i kad se pokazalo koliko se iz njega dalo naučiti, pobrao je silne aplauze i bio obasut čestitanjima.
Analizirajući neuspehe, autor šalje jednu važnu poruku. Neuspesi su neizbežni i u neku ruku prirodni deo i pratilac života i rada. Ne smeju da budu shvaćeni kao nekakav sudbinski lom, kao nalog da se definitivno okonča aktivnost u kojoj se neuspeh dogodio. Naprotiv, neuspeh valja prihvatiti kao priliku da se iz njega nešto novo i važno nauči, da se u dalje postupanje uvedu korekcije i da rezultati tako poboljšanog upravljanja poslovima budu ubrani kao neka vrsta korisnih efekata od datog neuspeha. Analitički se neuspeh u neku ruku može shvatiti kao svojevrsna investicija: on očigledno košta i u tome je analogan investicionim ulaganjima, ali kroz pouke i korekcije u upravljanju on donosi i odgovarajuće pozitivne efekte; ispostavlja se da je i u generisanju tih efekata neuspeh analogan investicijama.
(Dr Ljubomir Madžar, redovni profesor ekonomskog fakulteta u Beogradu, sačinio je detaljnu analizu knjige Miroslava Miškovića „Ja, tajkun“. Izvode iz te analize objavljujemo u nekoliko nastavaka)
