Ovaj članak je u originalu objavljen na engleskom jeziku od strane Transition Online na sajtu www.tol.org. Pogledajte original ovde.
Život Miroslava Miškovića se odigravao poput tv serije. Njegova autobiografija se čita kao priručnik o samopomoći – i osudi srpske politike.
Da biste uspeli u životu, potrebno je više od želje i samopouzdanja, piše Miroslav Mišković u svojoj upravo objavljenoj knjizi, autobiografiji najbogatijeg čoveka Srbije. „Takođe vam je potrebna sreća“, dodaje on – i imao ju je. U svojoj mladosti, Mišković je bio uspešan sportista – „U Volgogradu sam pobedio sovjetske kandidate za Olimpijadu“, piše on – ali onda je pokidao tetivu kolena i time završio svoju sprintersku karijeru. Sreća, zaista! Nikada nije osvojio predviđene medalje, priznaje Mišković. A da jeste? „Možda bih završio kao prodavac ulaznica za lokalnu lutriju.“ Drugim rečima, da nije bilo te povrede tetive, Mišković ne bi postao Mišković, ne bi osnovao najveću srpsku kompaniju, a kako ironično napominje: „Reč „tajkun „bi ušao u srpski rečnik zahvaljujući nekom drugom. A ja ne bih otišao u zatvor.“ Naslov njegove autobiografije verovatno da sadrži i pomalo ironije. U Srbiji je izraz „tajkun“ uglavnom izgovaran u veoma negativnom kontekstu, aludirajući na to da je ta osoba nelegalno zaradila svoj novac i da vrši nezakonit uticaj. Jedan od ciljeva Miškovića u ovoj knjizi je redefinisanje reči „tajkun“ – na putu reinterpretacije nedavne Srpske istorije i uloge radnika, poslovnih ljudi i političara u njoj.
Megalomanija sa stavom
Jednim delom, njegova priča je tipična bajka „Preko trnja do zvezda“ koja govori o tome kako se sin jednog obućara iz malenog grada u jugozapadnoj Srbiji uzdigao da postane najbogatiji i najhrabriji čovek u zemlji. Verovatno je da je svoj dnevnik započeo od njegovog hapšenja 2012. godine, opisujući pojavu suda, vesti o njegovom slučaju i druge informacije. Takođe je puno govora o detaljima i anegdotama o političarima, privrednicima i drugim trgovcima moći prikupljenih tokom njegovih 70 godina života. Najspektakularnije od svega, Mišković je po prvi put opisao iskustvo kidnapovanja, 2001. godine od strane iste kriminalne grupe koja je dve godine kasnije ubila tadašnjeg reformatorskog premijera Zorana Đinđića. Ali “Ja, tajkun“ takođe otkriva senzibilitet o svakodnevnom životu kao neku vrstu praktičnog vodiča za samopomoć preduzetnika u nebezbednom srpskom okruženju, opremljenu praktičnim savetima trgovine. Nakon što je izašao iz sveta atletike, Mišković se okušao u bankarstvu. 1971. godine zaposlio se u Jugobanci, koja je radila na međunarodnom nivou i bila je važan faktor za ekonomiju socijalističke Jugoslavije. Sa karakterističnom nepodnošljivošću prema sistemu, on kaže da bi se privreda Srbije verovatno razvila drugačije, da on nije odbio – zbog trudnoće svoje devojke – ponudu za studiranje u Frankfurtu kao pripremu za preuzimanje rukovodstva banke. Ovo može zvučati kao megalomanija, ali izaziva i budi razmišljanje o tome da li je jača privreda mogla sprečiti ratove Jugoslavije devedesetih godina. Tokom osamdesetih godina, uz pogoršanje ekonomije Jugoslavije, nivoi obrazovanja su pali kako su rasli nacionalistički naboji. Kao što Mišković negde napominje: „Neobrazovani i siromašni ljudi su često ljuti i lako ih je urotiti protiv bilo koga“.Paradoksalno, u jednostranačkoj Jugoslaviji postojala je „znatno veća glad za znanjem“ nego u devedesetim ili u sada nominalno demokratskoj ali siromašnijoj Srbiji, kaže Mišković, zaključujući da vlastima odgovara da se društvo održava siromašnim i neobrazovanim – savršena definicija današnje Srbije, po njegovom mišljenju. Sve ovo se pokazalo mnogo interesantnijim nego što bi se očekivalo iz knjige koja je verovatno napisana sa određenom svrhom: da pomogne Miškoviću da izbegne dalju javnu osudu i povratak u zatvor.
Čovek koji bi kapitalizovao Jugoslaviju
Mišković je zaradio svoj prvi novac u studentskim danima kada je pratio delovanje i rad Jugoslovena u Trstu u Italiji, gde su kupovali farmerke i druge zapadne proizvode za dalju prodaju. Budući maloprodajni mag, kupio je šminku kako bi je preprodavao kući, primenjujući trgovinske trikove koje je naučio od svog oca. Ali kratka čarolija u Jugobanci ugušila je sve misli o karijeri proslavljenog službenika. Preuzimanjem hemijske kompanije Župa u svom rodnom gradu, Kruševcu, Mišković je okrenuo svoj posao naopačke, odustajući od tradicionalnih proizvoda i osvajajući skoro polovinu svetskog tržišta sa drugim. On kaže da njegova najveća inovacija leži u odnosima između menadžmenta i radnika: „tražio sam da me smatraju kao da sam general kako bih predstavio i pokrenuo duh vojne organizacije“. Putujući po svetu kako bi skupio sve potrebne “sastojke“, Mišković je zapazio, naučio i preneo ideje i detalje na Župu. To je uključivalo pretvaranje zemljišta oko sedišta kompanije u „engleske travnjake“ i puštanje paunova, a da ne pominjemo nabavku Mercedesa koju je jednom koristio libijski lider Gadafi. Takođe je pokupio neke trikove iz najbogatije jugoslovenske republike, naglašavajući kako su se Slovenci ubrzali za sklapanje i uvoz kvalitetnih komponenti u lukavo dizajnirane proizvode. Na primer, Slovenačke kompanije su kupovale sveže voće u Srbiji koje bi obrađivali za zapadno tržište i time dobijali veliki profit. Mišković je koristio slične taktike koje su Župu činile jednom od najuspešnijih jugoslovenskih kompanija. Sa ekonomskom krizom u zemlji, 1989. godine, predsednik republike Slobodan Milošević mu je ponudio posao srpskog premijera. Mišković je prihvatio Miloševićevu ponudu, iako je bila umanjena na potpredsednika vlade, jer „nije važna pozicija, već prilika da se promeni srpski društveni i ekonomski sistem“. Posle mnogih sastanaka sa Miloševićem – sa kim se i razvio dobar odnos – Mišković je verovao da predsednik želi da uvede tržišnu ekonomiju. Kao ministar u srpskoj vladi, Mišković je javno promovisao ovaj potez, dok je premijer Jugoslavije Ante Marković pokušao nešto slično na saveznom nivou. Međutim, ostali ključni političari, posebno Milan Kučan u Sloveniji i Franjo Tuđman u Hrvatskoj, nisu to ispratili. Zbog toga je Mišković napustio politiku nakon tri meseca, naučivši na teži način jedno od najvažnijih pravila poslovne igre: nikada se ne mešati u politiku.
Sam protiv mašine
Prema rečima Miškovića, Miloševićeva supruga Mira Marković je želela da očuva državnu svojinu i time je Slobodana zaustavila da postane „najveći reformator u Istočnoj Evropi još od „hladnog rata“. Umesto toga, on je „nastavio našu crnu tradiciju rešavanja računa sa najsposobnijim ljudima“ – naročito biznismenima. Ništa se nije promenilo nakon što je Milošević srušen 2000. godine, kaže: „Izgleda da [sadašnji predsednik] Aleksandar Vučić takođe nastavlja tradiciju.“ U 2012. godini, Miškovićev odnos sa politikom je udario u dno kad je uhapšen ubrzo nakon što je Vučićeva partija došla na vlast koja je štancovala slogane o korupciji i tajkunima.Vučić je bio zamenik premijera u vladi radikalne preterano Umerene Srpske napredne stranke (SNS) do 2014. godine, kada je postao najviši poslanik. Tu funkciju je koristio kao odskočnu dasku koja mu je pomogla da osvoji predsedništvo 2017. Mnogi ljudi su mrzeli Miškovića i kao vlasnika lanca supermarketa Maxi, koji su mediji prikazali kao monopol koji mu je omogućio da usisa milijarde od siromašnih građana. Predstavljajući Miškovića kao svog ličnog neprijatelja, Vučić je dobio simpatiju ljudi: „Miškovićev neprijatelj je naš prijatelj“, zaključili su. Ta taktika se nastavila nakon izbora. „Miroslav Mišković želi da ukloni mene i Srpsku naprednu stranku sa vlasti“, izjavio je Vučić nekoliko meseci posle pobede stranke 2012. godine. „Neću to dozvoliti“, upozorio je on. Mnogi slični natpisi o predstojećoj akciji protiv Miškovića potiču od Vučića kao i mnogih medija koji su mu prijateljski. Vučić je bio pod kontrolom aparata državne bezbednosti, čime je Miškovićevo hapšenje izgledalo kao njegov lični korak u šahu. Pametno, činilo se: u roku od 10 dana, Vučićeva popularnost je udvostručena. I ne samo u Srbiji: Evropska komisija pohvalila je vladine akcije u borbi protiv korupcije i apelovala na vlasti da zadrže pritisak. Mišković i njegov sin Marko su proglašeni krivim zbog ilegalnog dobijanja oko 25 miliona evra (29 miliona dolara) kroz korumpirane ugovore o privatizaciji. U zatvoru je proveo određeni period (od kraja 2012. do jula 2013. godine), a nakon toga, Mišković je i dalje bio Vučićevo i SNS-ovo najjace oružije protiv političke opozicije. Pre izbora za 2014. godinu, tabloidi Kurir i Informer su tvrdili da je Mišković potrošio 100 miliona evra kako bi se srušio Vučić, što je dovelo do izjava SNS-a da će narednu vladu formirati „SNS ili Mišković“. I tako je nastavljeno, čak i nakon septembra 2017. godine, kada je Mišković bio oslobođen optužbi za privatizaciju i poništio osuđujuću presudu za izuzeće poreza za 2016. godinu. Druga poreska optužba vraćena je nižem sudu na ponovno suđenje. Vrlo je verovatno, da će on na kraju biti oslobođen svih optužbi, a Vučić i njegovi saveznici su na to besno reagovali. „Evo vam” – pustite tajkune da vladaju državom, i pustite ih da ukradu sve“, rekao je Vučić nakon prošlogodišnje presude. Mediji pod Vučićevom kontrolom – većina važnih – su iskalili svoj bes bez validnih osnova, a Mišković je verovatno osetio potrebu da da svoju verziju priče. Najnoviji događaji – sa zvaničnicima i medijima koji otvoreno vrše pritisak na sudove, Vučićevim prijateljima iz medija, i zapaljivih izjava političara o njemu, njegovoj porodici i njegovom poslu – pomogle su Miškoviću da se pomeri od najomraženije osobe u Srbiji do žrtve sistema. Namerom ili šansom, sa knjigom “Ja Tajkun”, uspeo je približiti i predstaviti sebe čitaocima u nekom drugom svetlu, kao jednu pametnu, zanimljivu i fascinantnu pojavu.
