Prof Daniel Schneider: Prošle godine ministri spoljnih poslova Evropske unije izglasali su da Srbija postane kandidat za članstvo u EU. Sledeći korak – punopravno članstvo Srbije, potvrdilo bi da su demokratske zemlje EU stavile pečat na svoje odobravanje. Skoriji događaji u Srbiji, međutim, dovode u pitanje posvećenost ove države vladavini prava, i Kongres bi trebalo da na to obrati pažnju. Ako ništa drugo, EU bi trebalo da iskoristi želju Srbije za prijem u članstvo kako bi zahtevala neophodne reforme koje bi omogućile da se vladavina prava čvrsto ukoreni u njenim institucijama.
Stručnjaci su sve više saglasni da se uspešne i neuspešne zemlje razlikuje po tome da li u njima postoji vladavina prava. Šta je zapravo vladavina prava? U svojoj suštini, vladavina prava podrazumeva nezavisno sudstvo, pravni sistem koji nije predmet političkog pritiska, pretpostavku nevinosti, pravo da budemo obavešteni o tome šta nam se stavlja na teret, i pravo na advokata. Upravo je odsustvo ovih ključnih elemenata vladavine prava u Srbiji ono što je toliko alarmantno.
Prošle godine, u svom izveštaju o oceni Srbije, EU i Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj zaključili su da je vladavina prava u Srbiji “i dalje problematična, jer se procedure lako ignorišu ili zaobilaze”. Takođe je konstatovano da je moć koncentrisana u izvršnoj grani vlasti, kao i da su “demokratske vrednosti i zaštita individualnih prava ugroženi.”
Još određenija zabrinutost zbog nedostatka vladavine prava u Srbiji izražena je u decembru 2011. godine, u izveštaju Američke advokatske komore u okviru Inicijative za vladavinu prava. Ovaj izveštaj ocenjivao je reformu tužilaštva u Srbiji i identifikovao je brojne razloge za zabrinutost u vezi sa autonomijom novoformiranog Državnog veća tužilaca. Veoma pesimistično, zaključeno je da su u slučajevima najvišeg nivoa “samo oni koji su povezani sa prethodnom vlašću bili predmet krivične istrage, a da su oni koji imaju veze sa trenutnom vladom praktično imuni na krivično gonjenje”.
Ovakvo selektivno gonjenje, u kojem Vlada označava političke protivnike kao mete, može, na žalost, da impresionira spoljnji svet, pa čak i građane te države. Problem je u tome što je većina ovih slučajeva usmerena protiv političkih protivnika ili drugih nepodobnih ljudi, a optužbe se uglavnom baziraju na slabim (ili nikakvim) dokazima. Na papiru, povećan broj krivičnih postupaka izgleda impresivno i ljudi pozdravljaju ovu novu agresivnost. Ipak, u tom procesu, vladavina prava je pogažena.
Nedavno hapšenje Miroslava Miškovića u Srbiji primer je kako se politički popularan rat protiv korupcije vodi po cenu zanemarivanja vladavine prava. Miroslav Mišković, predsednik Delta Holdinga, najveće srpske privatne kompanije, i njegov sin Marko uhapšeni su 12. decembra, zbog navodne umešanosti u nezakonite finansijske transakcije. Slučaj je, ukoliko se uopšte tako može nazvati, baziran na kreditu koji je dala kompanija u Miškovićevom vlasništvu – Hemslade Trading Ltd. U skladu sa srpskim zakonom, ugovor o kreditu odobrila je Narodna banka Srbije pre nego što su sredstva isplaćena. Ipak, nakon što je kredit vraćen, srpske vlasti tvrdile su da je kao rezultat Mišković imao protivpravnu korist. Kao posledica toga, on je optužen da je u Srbiji prekršio zakon kojim se zabranjuje “zloupotreba službenog položaja”. Decenijama je ovaj zakon, zaostavština komunističke Jugoslavije, primenjivan na “odgovorna lica”, što znači vlasnike i menadžere kompanija u državnom vlasništvu. Zapravo, Grupa zemalja za borbu protiv korupcije, poznata kao GREKO, preporučila je izmenu ovog zakona tako da se njegova primena ograniči isključivo na Vladine zvaničnike, kako bi se srpski zakon usaglasio sa standarima EU.
Mišković je osumnjičen prema zastarelom zakonu koji nema nikakvog smisla u tržišnoj ekonomiji, zakonu koji je toliko nejasno formulisan da tužiocima daje slobodu da gone koga god požele. Ono što je u ovom slučaju najstrašnije jeste pretpostavka krivice – Mišković je uhapšen i zatvoren i pre nego što je istraga imala bilo kakve dokaze da je počinjeno krivično delo.
Zašto bi Kongres i EU trebalo da brinu zbog toga što su u Srbiji uhapšeni jedan imućni biznismen i njegov sin? Na kraju krajeva, kako je rekao Rik u filmu Kazablanka, problemi dvoje ljudi nemerljivi su sa problemima koji more ovaj ludi, zbrkani svet u kome živimo. Ali to nije istina. Ukoliko vladavinu prava vlasti mogu da ignorišu po svom nahođenju, onda svi ispaštamo zbog toga. Danas žrtva može biti bogati biznismen, ali sledeći bi mogao biti politički demonstrant, ili član opozicione stranke. Dovoljno je pogledati Putinovu Rusiju i zaključiti kuda ovo vodi. Ukoliko članovi Kongresa na vreme pokažu interesovanje za smer u kom se kreću pravne reforme u Srbiji, mogli bi da doprinesu drugačijem rezultatu.
U izveštaju EU i OECD navodi se da poslovna zajednica i organizacije civilnog društva mogu biti pokretači reforme u Srbiji. EU bi trebalo da predvodi te reformske napore, a ne da zanemaruje signale za uzbunu.
Daniel Schneider je docent na School of International Service Američkog univerziteta. Prethodno je radio kao pravni zastupnik u Krivičnom odeljenju Ministarstva Pravde Sjedinjenih Američkih Država.
