Poštovani sude,

Ja želim danas, u završnoj reči, da još jednom kažem da je optužnica protiv mene, Marka, Živojina i Jadranke izmišljena, lažna i da je tužilaštvo to uradilo pod pritiskom. Naredbu da se ja ubacim u optužnicu za poresku utaju u firmi Mera, bez obzira na to što nisam ni vlasnik, ni direktor, ni član organa upravljanja, doneo je lično Miljko Radisavljević, Tužilac za organizovani kriminal, i bez obzira na to što moje ime nije pomenuto u krivičnoj prijavi, ni u zapisnicima inspektora koji su kontrolisali Meru 2010. i 2013. godine. Tu optužnicu potpisala je tužiteljka Tamara Ristić.

Sa takvom optužnicom meni se sudi već 6 godina, bez ijednog jedinog dokaza, na osnovu pretpostavki. Ove optužbe će sigurno vrlo uskoro biti izučavane na Pravnom fakultetu, kao primer kako se sudi u Srbiji. A uskoro će biti napisana i knjiga o ovom procesu.

Kako je vođen postupak protiv mene?

• Uhapšen sam 12. decembra 2012. tako što sam pre hapšenja i posle njega bio izložen medijskoj hajci, kao niko pre mene u ovoj zemlji.
• Vratio sam se iz Moskve 2 dana pre hapšenja, iako sam znao da ću biti uhapšen
• Proveo sam u pritvoru 7,5 meseci, a Ustavni sud proglasio je produženje pritvora neustavnim.
• Određeno mi je jemstvo za odbranu sa slobode u iznosu od 12 miliona evra, najveće, daleko najveće u istoriji srpskog pravosuđa.
• Ali blokirana mi je i imovina, lična i kompanijska, u vrednosti od skoro 50 miliona evra.
• I mom sinu Marku, za isto delo, određena je kaucija od 3,5 miliona evra.
• Sudili ste mi uz glasno navijanje tabloida tako što sam u jednoj godini imao 60 ročišta. U toj istoj godini u procesu ubicama Slavka Ćuruvije održano je samo 10 ročišta i to sa obrazloženjem da nema slobodnih sala. Izgleda da sam sve sale i sve termine ja zauzeo.
• Ovo sudsko veće nije usvojilo skoro nijedan moj zahtev tokom postupka:
  • Odbijeno je vraćanje jemstva,
  • Odbijena je zamena jemstva u gotovini, za jemstvo u nekretninama,
  • Nije prihvaćeno ni vraćanje pasoša kako bih mogao normalno da radim. Time je napravljena velika šteta Delti, a bogami i Srbiji.
  • Odbijen je zahtev da obavim operaciju u inostranstvu, smatralo se da simuliram jer sam tražio lekarsku pomoć, a lekari koji su konstatovali moje zdravstveno stanje imali su posle toga telefonske pozive.
  • Posle presude apelacionog suda, po zakonu trebalo je da za ovo delo sudi niži sud, jer je preostalo da se sudi samo za utaju poreza, što je nadležnost nižeg suda. Međutim, ovo veće protivzakonito je preuzelo na sebe da nastavi sudski proces.
  • Tužilaštvo dva puta menja optužnicu i to svaki put u završnoj fazi suđenja. Ja sam rekao i na prošlom ročištu: ne može optužnica da se piše na osnovu presude, već mora da bude obrnuto.

Ja moram ovde da vas podsetim kome sudite:

• Sudite vodećem privredniku regiona;
• Čoveku koji je vodio najuspešnije preduzeće u bivšoj Jugoslaviji;
• Dobitniku nagrade AVNOJ-a, najvećeg jugoslovenskog priznanja;
• Sudite osnivaču najuspešnije kompanije u regionu (Ljubljana, Podgorica, Banjaluka, Varna, Zagreb, Skoplje);
• Najvećem investitoru u Srbiji. U poslednjih 25 godina investirali smo više od 3,5 milijarde evra;
• Zapošljavali smo u jednom trenutku 25.000 ljudi;
• Zaposlili smo više od 200 mladih lidera, različtih profila. To su mladi, školovani ljudi, koji bi otišli iz zemlje, da u Delti nisu započeli svoju karijeru;
• Uneli smo u Srbiju 2 milijarde evra od prodaje naših kompanija i dalje ih investirali u našoj zemlji;
• Za 11 poslednjih godina uplatili smo u budžet Srbije preko 2 milijarde evra, a ja lično više od 3,5 miliona evra poreza;
• U društvenu odgovornost uložili smo oko 35 miliona evra;
• Izgradili smo tri zadužbine i ostavili ih Srbiji.

A zašto mi sudite?

Optužen sam da sam svom sinu pomagao da utaji porez od 2,8 miliona evra. Kažete da sam to učinio ja:

• koji sam kao građanin najveći poreski obveznik u Srbiji;
• kažete da sam to učinio u godini u kojoj je moja kompanija u budžet uplatila 300 miliona evra.;
• čija kompanija je za društvenu odgovornost izdvojila oko 35 miliona evra u poslednjih 15 godina;
• ja, čija je kompanija DOBROVOLJNO u budžet uplatila 25 miliona evra poreza od prodaje Maksija, a što je izjavom potvrdio Mirko Cvetković, tadašnji predsednik Vlade Srbije?

Da li vam je logično da onaj ko plati ovoliki porez, na kraju odluči ga utaji baš u firmi svoga sina?

Poštovano veće,

Vi znate šta kaže zakon: da bi postojala utaja poreza, moraju da se steknu tri elementa:

1. Da postoji poreska obaveza
2. Da je optuženi sa namerom izbegao da plati porez
3. Da je neka radnja u ovom postupku skrivena od nadležnih poreskih i drugih organa

A kako stoje stvari u mom slučaju:

Pogledajte ko sve smatra da poreska obaveza nije postojala:

– Dr Svetislav Kostić, docent Pravnog fakulteta u Beogradu, ekspert za predmet Poresko pravo

– Ivan Simič, bivši direktor Poreske uprave

– Dejan Popović, profesor poreskog prava, koji je i autor zakona koji je bio na snazi 2008. godine

– Izveštaj revizorske kuće KPMG

– Mišljenje Ministarstva finansija i ekonomije od 2.10.2002.

– Mišljenje privrednog društva za konsultantske usluge „Fascino“, na      čijem je čelu nekadašnja pomoćnica ministra za fiskalni sistem Rada Maruška Lukovac

– Izveštaj konsultantske kuće KROLL

– Izveštaj „Privrednog savetnika – Revizija“.

Ispada da svi smatraju da poreza nema, trebalo je da, te 2008. godine, jedino ja znam da poreza ima i da kažem svim ovim ekspertima kako ništa ne znaju o poreskoj politici.

Ja sada pozivam Tužilaštvo, pošto oni smatraju da poreza ima, da popune ispravno obrazac poreske prijave po propisima iz 2008. godine koji su tada bili važeći. Ako je to moguće, ja odmah potpisujem odgovornost za ovo krivično delo.

Te 2008.godine, svi direktori u Markovim firmama, svi savetnici i agencije koje su angažovane, svi su oni radili najbolje što su znali, poštujući zakon i propise toga vremena, kao i uputstva tadašnjih državnih organa.

Za krivično delo utaje poreza mora da postoji namera. Vi kao sud imali ste dilemu da li porez postoji, i pitali ste o tome Skupštinu Srbije, a tužilaštvo je pitalo Ministarstvo finansija Srbije.

Vi niste sigurni da li porez postoji, a to je dovoljan dokaz da nema namere.

Sud pita Skupštinu, a ja pitam tužioca: gde je dokaz? Čime dokazuje da sam znao za postojanje poreza i da sam imao nameru da ga utajim?

Tužilaštvo iznosi pred ovim sudom da sam ja predložio dokapitalizaciju i prodaju akcija i to uzima kao dokaz. A to je poslovni, privredni savet i 100% je u skladu sa zakonom i nema nikakve veze sa plaćanjem poreza.

Ja mogu da vam navedem primer, da sam na bazi saznanja koja imam u vezi slovenačkog tržišta, doneo odluku o izgradnji hotela InterContinental u Ljubljani i predložio model finansiranja, a zamislite vi sada da ja treba da odgovaram za to da li tamo postoji neki porez?

I još jedan primer da navedem – ovih dana kod mene su bila 3 vlasnika kompanija srednje veličine, da me pitaju za savet da li da prodaju svoje kompanije. Normalno, u dva slučaja sam rekao “Da”, a u trećem slučaju sam rekao šta bi sve trebalo da uradi pre nego što se odluči za prodaju. Da li vi mislite da bih i ovde ja trebalo da odgovaram za eventualno neplaćanje poreza? 

I treće, da bi postojala utaja poreza, nešto mora biti skriveno od nadležnih organa. Šta je skriveno, ja to u završnoj reči tužioca nisam čuo. Šta je moglo biti sakriveno kada su nadležni organi imali sve informacije o ovoj transakciji:

• Agencija za privredne registre je registrovala povećanje kapitala
• Centralni registar hartija od vrednosti je izvršio promenu u svojim knjigama
• Agencija za privredne registre obavestila je poresku upravu o promenama
• U dve kontrole koje su obavili poreski inspektori, dobili su na uvid sva potrebna dokumenta

Poštovano veće,

Ja moram da ponovim pitanje mog advokata – da li ste svih ovih godina čuli da tužiteljka bar jedanput kaže: “Evo dokaza protiv Miškovića” ? Ili barem jednu rečenicu objašnjenja zašto moji navodni saveti predstavljaju krivično delo? Naravno da niste čuli.

Nikada niste čuli ni da sam ja rekao Marku, Živojinu ili Jadranki da ne obračunaju porez, ili da ne podnesu poresku prijavu.

Ali ni ja, za svih ovih 6 godina, nisam čuo od vas da kažete tužilaštvu – ovo je sud, ovde se sudi. Ovde se iznose dokazi, a ne pretpostavke.

Vi sudite meni bez ikakvog dokaza na osnovu pretpostavki koje je iznelo tužilaštvo.

Ni posle 6 godina javnost ne razume šta sam to ja uradio nezakonito. Tužilaštvo traži kaznu od 5 godina zatvora jer sam sinu dao zakonske, privredne savete.

Apelacioni sud u svojoj odluci pita pita koje sam to savete dao svom sinu, a koji su doveli do prikrivanja činjenica značajnih za utvrđivanje postojanja poreza? I još pita: šta ako je otac uključen u poslovanje sina? Kakve to veze ima sa postojanjem poreza? Kakve veze ima savetodavna uloga u prodaji akcija sa plaćanjem poreza?

Poštovano veće,

Ja moram da postavim pitanje – da li ovo veće uzima u obzir koliko ovaj proces, koji traje već šest godina, utiče na moj lični ugled, kao i na legitimitet jedne od najvećih srpskih kompanija? Da li može da se sagleda šteta koja je učinjena u poslovanju Delte na domaćem tržištu, ali i sa inostranim partnerima?

Poštovano veće,

U ovom procesu, tužilaštvo jedino može da ponudi kao dokaz autentično tumačenje Skupštine Srbije da porez postoji, takođe može da ponudi i presudu Upravnog suda koja se zasniva na bazi navedenog autentičnog tumačenja Skupštine, i pored ovoga, da bi dokazalo utaju poreza, falsifikuje svoju presudu tako što citira Zakon o porezu na dobit pravnih lica iz 2010. godine, a kao što znamo transakcija je nastala 2008. godine. Ovo je opširnije i bolje objasnio moj advokat.

Istina je da poreza nema, da namere nema i da ne postoji ništa skriveno od nadležnih organa. Kao što vidite, nemoguće je doneti osuđujuću presudu ako se poštuje zakon.

Poštovano veće,

Ja znam da je danas, kao što je kazao moj advokat, potrebna hrabrost da primenite zakon, ali ja vas sa ovog mesta pozivam da sudite na osnovu vaše savesti, da sudite na osnovu dokaza, i da mi sudite po zakonu.